Чувени странци о Србији
И пре него што је постало дозвољено, од када сам на тај дан дипломирала, у мојој породици се обележава Савиндан. И тада се неминовно подсетимо лозе Немањића која је два века владала Србијом и од чијих тринаест владара њих осам су канонизовани, посебно Светог Саве, и изнова се јавља понос што смо српског рода. А онда се сетимо белосветских хегемониста, разбојника како их Толстој назива, који не посустају у тежњи да наметну Србима колективну кривицу, убеђујући чак оне који се још сећају, а и нас саме, у злочиначку природу српског народа. Пре свега због мојих синова почела сам да скупљам чланке, часописе, књиге у којима они којима сви признају изузетност износе своје мишљење о нама.
Пре неколико година дневне новине „Политика“ су, међу својим бројним додацима, објавиле едицију „Упознајте Србију“. Бранислав Матић је аутор додатка под насловом „Чувени странци о Србији“. Оригинални текст је овде сажето дат, са примерима који су на мене оставили најјачи утисак, без личних тумачења, једино уз истицања мени најподстицајнијих цитата.
„Деценијама након Косовског боја, Београд је на највишим местима Европе готово званично проглашен „предзиђе хришћанства“ и „бедем хришћанства“. Херојску борбу за Београд опевао је италијански композитор Стивен Сторас у опери Опсада Београда у XVII веку. Та опера је најпре постављена у лондонском Краљевском „Друри Лејн театру“, а затим у Њујорку и Даблину.
Европа епохе романтизма и Србија на почетку свог великог ослободилачког рата срећу се и откривају међусобно, с одушевљењем. Објављивање српских народних песама у преводу на западноевропске језике изазвало је прави шок и великом узбуђење у интелектуалним круговима Европе. Јернеј Копитар, Јакоб Грим, Гете, Мацини, Валтер Скот, Проспер Мериме, Пушкин, Мицкијевич, Томазео и „толики други“ сматрали су српску поезију – коју је прикупио, редиговао и објавио Вук Караџић – прворазредним открићем. Чудесни глас народа који је „у најмању руку равним хомеровским певањима, у многоме и далеко изнад.“ Пред нама је ризница усхићених исказа о српском језику и поезији.
Јакоб Грим, 1823: „Између свих садашњих Словена, Срби имају најчистије и најблагогласније наречје. Њихово народно стваралаштво по свом обиљу и одмерености – по мом мишљењу – премашује све што ми је у тој врсти познато.“
Гете, годину дана касније: „Народ који пева, мисли и дела као српски, не заслужује да носи име подјармљеног народа. Мени, пак, који сам давно препевао „Жалосну пјесаницу племените Хасан-агинице“ и за ту лепу песму код многих пробудио интересовање, свакако је стало да усрдније препоручим тај језик. Он нам је сада постао приступачан преко граматике, речника и толиких узорних песама. Ја никада нисам престајао да се упознајем са песмама из српских наречја.“
Никола Томазео, 1844: „Од поезије у којој нема ничег сувишног, и у којој свака реч тежи ка циљу, ја познајем свега два модела: Дантеа и српску народну поезију.“
Завршавајући свој циклус предавања о српској народној поезији на Француском колеџу у Лозани (петак, 19. Март 1841.), највећи пољски песник Адам Мицкијевич је рекао:„Тај народ ће и даље живети затворен у своју прошлост, не предосећајући чак ни то да ће једног дана постати највећи књижевни понос Словена.“
Недуго потом, 1842, најзад је објављен Песников базар, књига путописа Ханса Кристијана Андерсена у којој су важна поглавља посвећена Србији:„ Србин воли своје дрвеће као што Швајцарац воли своје планине и као што Данац воли море. Народни прваци састају се једном годишње са кнезом Милошем под лиснатим засторима; дрвеће шири своје гране над судницом. Млада и младожења играју под дрветом. Кao џин, дрво стоји на бојном пољу и бори се против свих српских непријатеља, зелени лиснати засторграна пружа се изнад деце која трчкарају. Ова шумовита земља је зелена грана живота на већ иструлелом османлијском стаблу и држи се још само танким жилицама за њега. Гране су пустиле ново корење и ако им буде било дозвољено да рашће смело као један од првих краљевских цветова Европе.“ На основу записа знаменитог бајкописца може се закључити да је доста разговарао са људима, читао, записивао народне песме. Пет година доцније, у Лајпцигу 1847, Андерсен ће о свомпутовању Дунавом кроз Србију записати: „Карта Дунава била је у најранијој младости моја карта. Њу сам студирао, тај тешко пролазан правац ка истоку, који ће, из године у годину, носити на белим лађама све више и више људи, и једном ће на својој јакој струји понети и песника који ће знати да подигне и свима донесе благо поезије, која овде обухвата сваки грм и сваки камен.“
А у Путовању по словенским земљама Турске у Европи, из 1866. године, овако нас виде Енглескиње Грегорина Мјур Мекензи и Аделина Паулина Ирби: „… у њих су љубазност и доброта скопчане с храброшћу, стално, често с предувиђавношћу, као и с великодушношћу. Срби више него Грци узимају у обзир могућност несреће пре него што би се упустили у ризик. Ако и воле да уштеде и да оставе себи коју парицу, они опет имају много мање личног користољубља. Иако љубе своју земљу и свој народ онако исто као и Грци, они опет нe пуне тиме целог дана уши странцима, уопште избегавају лаж и претеривања и доста су смерни, те се не хвале много својим славним делима. Што они траже, то је мир, спокојство и да се никакав странац не меша у њихове послове. Црногорци, пак, као да мало одступају од овог карактера и воле, говори се, да претерују хвалећи се јуначким делима својим. Бугари, нарочито они што живе по равницама, тек у малој мери имају ових красних особина Србинових.“
Некако баш у о време најважније странице о Србији објављује и Алфонс де Ламартин, велики француски песник и писац, члан Француске академије наука, министар спољних послова. Кроз Србију је пропутовао 1833. године. Србију описује као „земљу пророштва“ и каже: „Све у њој ниче и сваки човек, верник или фанатик, може тамо постати пророк.“ За српску епску поезију каже: „Подсећа на источњачке сабље сковане у Дамаску чија оштрица одрубљује главу, а нож блиста као огледало. То је витешка поезија …“. А о српском народу: „Српски народ имао је поносито срце које се могло расцепити, али не и савити, као што се не може савити ни срце храста у гори… Европа ће видети како се на рушевинама Турске диже нова држава и прекрива простране и лепе крајеве што се шире између Дунава, Јадранског мора и балканских планина.“
И у тој епохи и касније, важан елемент српског приближавања Европи биле су историје народа српског које су написали странци, попут Феликса Каница (Србија. Земља и становништво од римског доба до краја XIX века), Константина Јиричека (Историја Срба) или Леополда Ранкеа (Српска револуција) …
У годинама које следе, најчешћи путописци у српским крајевима су Руси, Британци и Немци. Путописна оставштина је огромна.
За то време текао је бурни процес српског потпуног ослобађања. Управо тада избија устанак у Херцеговини, а убрзо и српско-турски ратови 1876-1878. Србија и српско питање поново су у епицентру. То је оно време када пуковник Рајевски, Вронски у Толстојевом роману Ана Карењина, добровољно креће у рат и сам финансира одлазак целог ескадрона добровољаца. Толстој: „У кругу људи којима је припадао, у то време се ни о чему другом није говорило, ни писало до о словенском питању и српском рату… И јунаштво Срба и Црногораца, који су се борили за велику ствар, изазивало је код целог руског народа жељу да се помогне својој браћи, и то не речју већ делом.“
Неупоредиви Фјодор Михаилович Достојевски, који у то време пише просрпске и словенофилске текстове, одао је највиша признања Толстоју за Ану Карењину и назвао га „богом уметности.“ Међутим, имао је, и није био усамљен, озбиљне замерке на осмо поглавље, српско, тврдећи да велики писац ту није довољно јасно наклоњен братској ствари и свесловенској идеји.
Али, ако је ичега нејасног у Толстојевом односу према српској ствари и било, то је потпуно разрешено двадесет година касније. Након дирљиве преписке славног писца са млађаном Анђом Петровић (млађом сестром Надежде и Растка Петровића), Толстој је у време Анексионе кризе 1908. написао свој чувени „српски чланак“. Први пут га је објавио у Гласу Москве, у четири наставка, под насловом О присаједињењу Босне и херцеговине Аустрији: „…У ствари, догодио се оно што се стално понавља. Једно од највећих разбојничких гнезда, званих великим државама, које помоћу свакојаких обмана, лажи, насиља и најразноврснијих злочина против основних захтева морала држе у страху милионе и милионе људи…кад је сматрало да му је за то погодан тренутак, то разбојничко гнездо објавило је да оно од сада сматра те народе потпуно својим поданицима… Али, десило се да су шефови других сличних држава зажелели да учествују у тој пљачки и већ неколико недеља расправљају на свом лоповском о анексијама, компензацијама, конгресима, конференцијама, декларацијама… И као што је за купце говедине проблем у томе колико је потребно говедине, које врсте и колико новца треба послати, тако је и за све ове што у министарствима и преко новина расправљају о припајању Босне и Херцеговине проблем само у томе колико људи треба припремити да буду убијени или послати да убијају један другог, и које заправо људе, у којим јединицама…“
Наредне године, 1909, изашла су чак два одвојена немачка издања, оба у Минхену, и о Толстојевом „српском чланку“ је већ брујала цела Европа.
Много је оних који знају да је славни Петар Иљич Чајковски 1876. компоновао Српско-руски марш, као свој допринос словенском оружју у тадашњем српско-турском рату. Тада у Србију, такође као добровољац, стиже и касније чувена Холанђанка Жана Меркус, „српска Јованка Орлеанка“, коју је тако дивно описао историчар Рене Гремо.
Виктор Иго тада о страдању Србије исписује знамените реченице:
„Убијају један народ.
Где?
У Европи.
Има ли кога да то посведочи?
Сведок је један:
Цео свет.“
Међутим остало је веома мало познато да је у то време и Фридрих Ниче, у славу српских ратника за слободу, компоновао свој Српски марш! Доцнији редактори Ничеових дела преименовали су, постхумно, тај марш у нејасно словенски, а затим га и потпуно сакрили иза неког безличног Опус број… (Године 1997, тачно 120 касније, Ничеов сакривени Српски марш изведен је први и досад једини пут у Србији: у београдском СКЦ-у одсвирала га је пијанисткиња Дејана Патаковић.)
Од српско-турског до Првог светког рата објављено је више нових путописа из Србије. На пример, Енглескиња Вивијан Херберт, у свом делу Србија, рај сиромаха из 1897, дирнуто пише: „Свако је у Србији душа од гостопримства. Путник у било којем крају у унутрашњости бива дочекан срдачном добродошлицом и обилато угошћен…“
Нажалост, Србија и даље у жижу пажње долази пре свега усотреса и криза: атентат из 1903, Анексиона криза, Балкански ратови… Драматична судбина Србије у испројектованом Првом светском рату потресла је многе, велике и мале, широм света.
Славни италијански песник и необични денди Габријеле д` Анунцио, кога је Џојс сврстао међу тројицу књижевно најобдаренијих рођених у XIX веку (уз Киплинга и Толстоја), у јесен 1915. пише двадесет једно певање своје потресне Оде народу српском, тешко оптужујуће за многе у Европи:
…О Србијо Стефанова,
о краљевство Лазарево свето,
крви девет Југових синова,
земљо Миличина плача,
ти знаш: опет су разапели
Цар Душановог Христа
на свако дрво оголело
твојих шума, на сваки кам голи…
Поема је објављена 24. новембра 1915. у листу Corriere della sera. Уникатни примерак писан руком песника, уз неколико штампаних примерака књиге коју је објавио о свом трошку, одмах је послат на дар српском краљу Петру.
После српских ратних подвига без премца, нарочито оних на Солунском фронту, Роберт Лесинг, у то време амерички министар спољних послова, вели: „Када буде писана историја овог рата, најславнији његов одељак носиће назив Србија.“
На мировној конференцији у Версају 1919, када је озваничен завршетак Првог светског рата, Жорж Клемансо је рекао: „Приликом закључења ове наше Конференције мира, ја морам – то сиђем са овог подијума – да изјавим своје жаљење што са политичке позорнице света нестаје једно велико историјско име: Србија.“ (Србија је тада постала пијемонт Југославије и то остала, у различитим облицима, све до 2006.)
А најзначајнији румунски песник XX века Никита Станеску вели: „У Србији ваздух није за дисање, овде је ваздух за певање!“
И после Другог светског рата о Србији је писано доста. Размахом ере филма, снимани су и филмови, репортаже, путописи камером.
Завршимо овај брзи преглед фрагментима из вероватно најбољег путописа XX века, написаног управо о овој земљи. Ребека Вест (Црно јагње и сиви соко): „Има земаља које понекад данима чувају своје тајне од путника и не показују му ништа осим своје спољашњости … а онда му одједном баце кључ и кажу му да иде куда жели и види све што може. Таква је ова земља.“
У епилогу те незаборавне књиге, написаном у Лондону у пролеће 1941, гледајући како бомбе падају на њен град који гори, Ребека Вест је написала: „Док сам размишљала о могућој инвазији, или када би бомба пала у близини, често сам се молила: Господе, допусти ми да се држим српски!“
Овим цитатом се завршава спис „Чувени странци о Србији“. Надам се да ћу имати могућност да говорим и о онима који су који су се усуђивали да изражавају своје дивљење и устану у одбрану Срба и после хајки поводом ратова у бившој Југославији крајем XX века.
А за крај, децо моја, никада не заборавите ко сте и понашајте се у складу са тим.
Искрено ваша, Весна Шућур
Нема коментара:
Постави коментар