Размишљам о свом језику

 

У свету постоји неколико хиљада језика и сви су они посебни. Сваки има јединствене речи, гласове, своје писмо и говорно подручје. Но, за мене је језик, који ја говорим, најлепши и најсавршенији. Баш онакав какав и треба да буде.

   Mој матерњи језик је српски језик, који припада групи словенских језика. Не зато што је мој, већ зато што је стварно тако, српски је најсавршенији језик са фонетским писмом. међутим, пут ка тој беспрекорности и лепоти, није био нимало лак. Бројне су сеобе, ратови, народи и реформе утицале на његов развој. Било је и времена када је опстанак српског језика био на ивици, на прагу нестајања и ишчезавања.

  Ћирилично писмо, које свакодневнo користим, такође је било нарочито угрожено од замењивања латиницом. управо су то разлози због којих сам ја изузетно поносан на свој језик и писмо, на сву ту храброст и муку својих предака да сачувају српски језик, један од најлепших, али и највреднијих и најблиставијих драгуља светске ризнице језика. мада, та љубав према свом језику изазива неспокојно размишљање и бригу о њему. Да ли ћу успети да усавршим своје знање српској језика? Да ли ћу га сачувати од непотребних туђица? Да ли и сам нећу постати један од оних телевизијских водитеља који блате и скрнаве српски језик својим необразовањем, неписменошћу и жељом да буду нешто што свакако нису? Све су то питања, али и пркосне препреке које само сам могу прећи и надмудрити.

   Сведок сам свакодневног разарања српског језика на телевизији и друштвеним мрежама. Не прође ниједна емисија у којој не чујем нешто граматички неправилно и нетачно. када би постоја такмичење у категорији: „Хајмо да покваримо језик”, мислим да би била мртва трка. Част изузецима, који су заиста малобројни. Савршену вукову азбуку сви мењају за било шта, било које писмо. Правило да сваком гласу одговара по једно слово готово да и не постоји, не поштује се. Слова као да су на распродаји.

   Речи из енглеског потискују наше изворне, домаће речи и гурају их у вечити заборав и најцрњи мрак. Разумем када узимамо речи из неког другог језика, јер одговарајућу реч немамо, али не разумем мржњу и нетрпељивост према дивним српским речима. Да ли је толико тешко рећи „добро” или „у реду” уместо тог одвратног „океј”? знам да није, јер сам ја један од ретких, који се труде да говоре што боље и чистије српски.

   Jедноставно, учење српског језика ме храни. Сваку нову реч коју научим и трајно изрезбарим у свом уму, гледам као уметничко дело. и тако, што више дела имам то ћу брже и успешније отворити галерију. зар не? колико и сам језик, толико и српска ћирилица. језик без писма и није језик. То је само олуја, која дође и прође, али српски језик данас има два писма, барем по водећим медијима. Без обзира на то, ћирилица је једини прави власник српског језика, мада се са тим не слажу новине, телевизијски програми, друштвене мреже и на крају, већи део народа, који се више и не пита, а и не размишља. Просто, борба за српски језик, која је давно почела, неће бити скоро готова и тога сам свестан и могу да утичем на то. Например, пишући ове редове.

   Лако је говорити и научити неки језик, па и српски, али тешко је чувати га и неговати га. ја волим свој језик и због тога ћу се јуначки трудити да га улепшам и сачувам колико је то у мојој моћи.Српски језик није шака зрневља па да га свака врана позобље. Чувајмо свој језик, јер он чува нас. Kако? Ту загонетку остављам вама да је успешно решите.__