Дрога? Не!

   Читајући ову причу, многи ће помислити да сам преписала делове из књиге „Ми деца са станице ZOO“, али није тако. Та књига ме је само подстакла да опишем своја сопствена искуства и коначно се ослободим свега што покушавам да заборавим. Према тако, верујте ми да је све ово истинито од прве до последње речи. Па, да почнем…

   Тог осмог августа 1997. све је било другачије. Тога дана сам коначно упознала до тада недостижно, популарно друштво. Упознала нас је Мина, цура коју сам упознала у Сутомору тога лета, а за коју се испоставило да је из мог града. Момци су изгледали савршено. „Фрајери“ са дугим косама, у излизаним фармерицама и хаос мајицама обарали су с ногу својим изгледом и понашањем. Посебно ми се допао дечко по имену Ица. Имао је смеђу косу до рамена, предивно лице и зелене очи. Носио је мајицу „пантера“, црне фармерице и тегет „старке“. Вече је било тек почело и док је мени све било занимљиво они су се жалили на досаду.  Онда је Неле, Минин дечко, извадио из џепа нешто налик на цигарету, само мало другачијег облика. Знала сам да је то „joint“ али никада до тада нисам пробала тако нешто. Запалили су ту стварчицу и кренули да је пуше у круг. Посматрала сам како то други раде и закључила да је исти фазон к’о с цигаретом, само што се дим мало дуже задржава у плућима. Дошао је ред на мене. Дубоко сам увукла дим. Осећала сам како ми раздире плућа. Суздржала сам се и нисам закашљала. Осећај који је уследио био је необјашњиво леп, фантастичан. Лебдела сам, смејала се до суза и била потпуно срећна. Имала сам осећај да падам, да тонем све дубље и дубље, да се све око мене врти невероватном брзином. Онда је он сео поред мене. То је био мој први пољубац са укусом пива и марихуане. Нисам отварала очи, знала сам да је то био Ица. Хтела сам нешто да кажем, али он ми је ставио прст на уста и само рекао: „Пст… осети како летимо.“ Ућутала сам, зажмурила и препустила се дејству „траве“. Након „спуштања“ испратио ме је до куће и договорили смо се за следеће вече. Следеће вечери је сценарио био исти и опет следеће, све до октобра, када нам је трава већ била досадила и хтели смо да пробамо нешто ново. Ноћи су нам биле незамисливе без марихуане, али стално смо доживљавали исте ствари и била нам је потребна велика количина (најмање 3 „jointа“ за вече – било нас је четворо) да би било „haj“. Онда је Ица једне вечери донео таблете „artani“. Рекао је да се добија невероватни „cool feeling“ када си под „Artanima“ и још се напушиш траве.

   Пробали смо. Много нам се свидело и док се остало друштво још увек задовољавало понеким пивом и ређе травом, нас четворо (Мина, Неле, Ица и ја) смо нон-стоп били под таблетама и на трави. Нису то били само „artani“, било је ту и „trodona“, било у таблетама, капсулама или ампулама, или евентуално „bensedina“, када би хтели да се одморимо од „летења“. Били смо тотално одсечени од осталог света.

   Дошао је и јун. На крају првог разреда средње имала сам 8 кечева и гомилу изостанака. Мина је била „боља“ са 9 комада, а Ица и Неле су имали по два кеца. Мина и ја смо „ошинуле“ годину, док су се Ица и Неле извукли са поправним у августу. Родитељи су ми забранили да се виђам са њима и да уопште излазим. Нисам могла да издржим у кући, плашила сам се клаустрофобије коју сам почела да осећам. Почела сам да хистеришем, урлам уз психоделичну музику и добијам очајничке нападе плача. Плакала сам за таблетама, за „травом“. Очајнички ми је требала дрога, превртала сам кутије с лековима по кући и нашла два бедна „бенседина“ (а обично ми је њих 6 било потребно). Те вечери сам побегла од куће и нашла се са Мином која је исто то урадила. То је био наш први сусрет после две недеље. Изгледала је очано.  Приметила сам да и она мене чудно гледа, али већ сам знала како изгледам. За само две недеље смршала сам 6 кг.  Пољубиле смо се, чврсто загрлиле и кренуле према кеју. Тамо су били Ица и Неле. Дали су нам пола пакета траве које смо испушиле за трен ока и добиле смо по 7 „тродона“ и коначно само после две недеље биле „нормално“ расположене и срећне. Идућег јутра смо сво четворо упали у воз за Скопље. Имали смо свега 10 динара и 50 марака које смо мазнули од кће за „преживљавање“. Кондуктер се смиловао, узео 10 динара и пустио нас до Лесковца. У Лесковцу смо сишли и лутали градом до мрака, а онда смо Мила, Неле и ја остали у неком парку, а Ица је отишао у потраг у за дрогом. Вратио се са кесицом снежно-белог праха и рекао: „Мој брат каже да то сви овде конзумирау, дао сам свих 50 ДМ за ово. Ја сам подивљала јер за то је могао да купи 4 пакета „траве“ и две до три кутије „тродона“. Тог 20. јула 1988. сам први пут пробала кокаин. Осећај је био невероватан. Деловао је тако брзо и јако да нисам схватала шта се самном дешава. Остали су седели на клупи и „триповали“. Ујутро сам се пробудила у парку, а глава ме је ужасно болела. Кренула сам да будим Мину и њој је требало неколико минута да јој кликер проради.

   Момци су већ почели сами да се буде. Схватили смо да је трава ништа према овоме. Обишли смо још неколико већих градова и долазили до новца на сваки могући начин. Буквално сваки! Тако је преошао август. Међутим, 21. септембра „пандури“ су упали у нашу гаражу у којој смо „привремено живели“ и привели нас. Момци су добили „квалитетне“ батине а Мина и ја по неколико шамара. Врло брзо смо пребачени у СУП у нашем граду јер је потерница за нама већ била издата. А онда сам после 3 месеца угледала своје родитеље. Плакала сам. Имала сам осећај да свака моја суза садржи по милиграм „коке“. У том тренутку сам их волела највише на свету. Моја рехабили тација је трајала од 1. октобра до 1. новембра. Кратко, јер се испоставило да имам снажан организам. Неле такође. Мина је још увек на лечењу, због превелике дозе пати од шизофреније. Ица се са својима одселио у иностранство.  Полако враћам свој живот у нормалу.

   Нећу ништа да вам саветујем, поуку извуците сами, тј. ако желите да је схватите.